Mitovi o psihosocijalnim problemima

Mit: Ljudi koji se susreću sa psihosocijalnim problemima su nasilni i nepredvidivi.

Činjenica: Osobe koje se suočavaju sa psihosocijalnim problemima nisu više nasilne od bilo koga drugog. Samo 3-5% nasilnih činova se može pripisati tome da osoba ima psihosocijalne poteškoće. Zapravo, za osobe sa ovakvom vrstom poteškoća je verovatnoća da budu žrtve nasilničkog čina deset puta viša nego za osobe iz opšte populacije. Moguće je da poznajete nekoga ko ima probleme u oblasti psihosocijalnog funkcionisanja, ali da to ne primećujete zato što većina ljudi sa ovakvim problemima predstavlja veoma aktivne i produktivne članove naših zajednica.

Mit: Ljudi koji imaju probleme u oblasti psihosocijalnog funkcionisanja, pa čak i oni koji uspevaju da se izbore sa sopstvenim poteškoćama, ne mogu podneti stres na poslu.

Činjenica: Ljudi sa ovakvom vrstom problema su jednako produktivni na poslu kao i ostali zaposleni. Poslodavci čiji radnici pripadaju ovoj grupi ljudi potvrđuju  njihovu redovnost, tačnost i motivaciju za rad. Govore i o kvalitetnom radu i radnom veku koji je jednak ili veći od radnog veka ostalih zaposlenih.

Mit: Slabosti ili nedostaci nečije ličnosti uzrokuju probleme u oblasti psihosocijalnog funkcionisanja. Ako se ljudi sa ovakvim problemima dovoljno potrude, mogu se osećati bolje.

Činjenica: Problemi ovog spektra nisu povezani sa time da li je neko lenj ili slab - mnogi faktori doprinose njihovom razvoju. Takođe, većini ljudi je potrebna pomoć da bi se osećali bolje.

Mit: Nema nade za ljude sa problemima u psihosocijalnom funkcionisanju. Jednom kada vam prijatelj ili član porodice razvije ovakav problem, nikada se više neće oporaviti.

Činjenica: Studije pokazuju da ljudima koji imaju ovakve vrste problema postaje bolje i mnogi uspeju uspešno da ih prevaziđu. Prevazilaženje se odnosi na to da osoba može da živi, radi, uči i učestvuje potpuno u svojoj zajednici. Danas postoji mnogo više tretmana, usluga i sistema socijalne podrške nego ranije i oni pružaju pomoć i podršku.

Mit: Terapija i samopomoć su gubljenje vremena. Zašto bismo se gnjavili kada možemo uzeti pilulu?

Činjenica: Tretman problema psihosocijalnog funkcionisanja varira u zavisnosti od osobe i može uključivati medikamente, psihološki tretman ili oba. Mnogi imaju sistem podrške koji im pomaže tokom prevazilaženja i napredovanja.

Mit: Ne mogu da uradim ništa za osobu koja se suočava sa psihosocijalnim problemima

Činjenica: Naši bližnji mogu da naprave veliku razliku. Samo 44% odraslih koji se suočavaju sa ovakvom vrstom problema i manje od 20% dece i adolescenata prima potreban tretman. Porodica i prijatelji mogu da budu značajna podrška na različite načine. Neki od načina na koje možemo podržati naše voljene su:

1. Stupanje u kontakt sa osobom i obaveštavanje  o tome da smo dostupni da pomognemo;
2. Pružanje podrške pri sticanju pristupa uslugama iz sektora psihosocijalne zaštite;
3. Informisanje o činjenicama o psihosocijalnim problemima, deljenje tih činjenica sa drugim ljudima, naročito kada je potrebno demantovati dezinformacije;
4. Ophođenje prema ljudima sa poštovanjem. Ljude tretiramo kao ljude.
5. Odbijanje da se osoba definiše na osnovu njenog problema. Izbegavanje korišćenja reči poput „lud“ i generalno obraćanje pažnje na potencijalno uvredljiv i omalovažavajuć rečnik.

Mit: Prevencija nije efikasna. Nemoguće je sprečiti razvoj psihosocijalnih problema.

Činjenica: Prevencija psiholoških, emocionalnih, ponašajnih i socijalnih problema se usmerava na informisanje ljudi o faktorima rizika koji mogu doprineti razvoju ovakvih problema. Jedan od tih faktora jeste doživljena trauma koja može da utiče na verovatnoću da dete, adolescent ili mlada odrasla osoba razvije neki od ovakvih problema.